Писма из Норвешкe, Исидора Секулић

Писма из Норвешкe (одломаk)

... На другом месту и у друго време имали смо прилику да видимо како у Норвешкој изгледа кад студен претргне ток воде. Имамо понеке године и ми нешто од те појаве. Замрзне се Дунав од Земуна до Борче: колски и пјешачки пут преко воде! Да, али испод коре леда река је течна и покретна. Међутим, смрзнут водопад на Северу! Од ледених конаца који су тако танки да би се њима могло вести, и које ветар љуља као паукову пређу, па до монструозних ледених ужета, и грдосија клица, које висе као страшила, и убиле би својом тежином хиљаду живота одједаред! А доле, укочени таласи, смрзнута вода у скоку, у ливењу, у прскању. По дрвећу, ако га је било над водом, висе фантастична звона од леда, или венци и чипке, то јест, смрзнуте гране онако како их је вода у том часу преливала, пентрала се уз њих, капљала по њима. А у слеђеној води, у подножју, следи се све што је у том часу вода са собом носила, или око чега је текла. Пањеви, читава стабла, гомиле камена, тичја крила, цела коза, "цео целцат северни зец кога је ветар морао понети однекуда и бацио га у понор; мека бела длака зеца - стоји даље у причи - остане чиста и бухава до отапања, само грешни зец не може да оживи: главу му је ударац ветра размрскао". Ударци олуја могу да буду тако јаки, чули смо више пута, да просто угуше животињу на паши, у шуми. Налазе се по шумама лешеви дивљих ирваса: по очима им се познаје да су намах задављени били силином ветра. Има норвешка народна приповетка о тако угушену ирвасу; а има и приповетка о човеку злочинцу који је био осуђен да се смрзне и после смрти стоји залеђен у санти леда, а људи да га гледају и да га се грозе. Како је машта људска условљена! У Калифорнији, лепој земљи, дотерују леш човека косметички да га људи још последњи пут виде као жива. У Норвешкој леш стоји у провидној леденој љусци. На Гренланду ушивају леш у мекано, топло крзно.
Језовито је мислити: какав је то тренутак кад се силесија живе воде одједаред укочи, кад тренутно ишчезну све боје, напречац онеме хукњава и тресак који се километрима далеко чују. И какав ће бити тренутак кад ће се одједаред протеглити, поплавети и процурити све страшне клице, кад ће опет скочити и прорикати водене енергије. Какве су то метаморфозе, каква су то васкрсења!

Исидора Секулић